О књизи: 2000. / Читајући роман немачког уметника Алфреда Кубина, први пут објављен на руском, сети се суморне атмосфере Мејринка и Кафке, апокалиптични израз Мунка и Гоје, беличаста магла на Редоновим платнима, кроз коју се до гледаоца пробијају језиве визије ауторове подсвести. Алфред Кубин је достојан својих савременика – објављен 1909. године, роман у потпуности одражава стање болне декаденције с почетка века, песимистичко расположење Европе уочи великих преврата. Сам заплет неће изненадити софистицираног читаоца: прича о још једној утопији, о царству снова, које је остварио мистериозни полу-човјек, полу-бог у подножју Тибета, њеној свакодневици и страшној смрти „очима очевидца“. Упада у очи нешто друго – прво, ово су 52 ауторска графичка листа за роман; на први поглед су подређени тексту, илустративни, у неком тренутку почињу да живе самосталним животом, привлачећи нашу пажњу на себе готово више него сам текст. Поново листајући књигу, са изненађењем откривате да их, почевши од наизглед невиних путописних скица на првим страницама, до пакленог хаоса редова на последњим, води неумољива логика радње – прича испричана у графици, у на неким местима, чак се испоставља да је изражајнија од модернистичке вербозности појединих поглавља. Алфред Кубин, који је своју славу стекао пре свега као уметник, и овде остаје веран себи. Друго, и мислим да то није било најмање што је привукло издаваче, роман је изненађујуће у складу са модерним временима. Хоћеш-нећеш, помислићете на застрашујућу сличност између алармантних очекивања раног 20. века и наше тренутне неизвесности. Претходне генерације читалаца романа већ су се дивиле блиставој предвиђању ноћних мора светских ратова који су преобликовали Европу, сада је ред да упоредимо замршеност заплета са сопственом судбином, на срећу, накупило се доста материјала за поређења; Током протеклих сто година, не бисмо желели да се код читаоца стекне утисак да се ради о друштвеној фикцији – ради се о филозофској прози, покушају да се, скривајући се иза фиктивног заплета, одговори на питања. питали века од Шопенхауера и Ничеа. „Демијург је двојан“ - за савременог читаоца ова идеја неће бити откровење, већ ће светлост и убедљивост фигуративног језика Алфреда Кубина, његова вештина цртача осветлити истине које су постале познате на нов начин биографски чланак О. Б. Мичковског, стављен на последње странице, праћен десетак уметникових радова из различитих година и неколико фотографија, успешно допуњује књигу, преносећи је у категорију књига које теже да наследе принципе академских публикација. А. Вдовин